Malo šta je još po starom !

petak, 17.12.2010.

voljela bih da, ipak, negdje sačuvaš sve moje daleke vrhove na horizontalama tvoga dna !

17.12.2010. u 21:29 • 1 Komentara • Print • #

Nisam dobra vila, ali mogu biti .. kad poželim !

Da li sam svuda gdje su mi tragovi? Ko zna s cim sam se spajala, a nisam ga ni takla? Mozda sam boravila u svom zivotu, mozda postoje izvjesni znaci, ali kao da je neko stran. Ali ipak uz mene se moze, mada je neobicno. Sa mnom je opasno ici, ja se nikada ne umaram. Valjda sam jedini svjedok koji sumnja u sebe. Sve cesce mi se cini da nisam nikakav oblik vec slobodno jedrim kroz sopstveno pijanstvo- prepustena suncevom vjetru odlivam se i dolivam. Ali ipak uz mene se moze mada je nebicno, sa mnom je opasno htjeti, ja nikada ne odustajem. Neiskvarena iskustvom, poseban slucaj samoce. Ponekad izmislim sadasnjost, da imam gdje da prenocim. Isuvise sam vidjela, da bih smjela da tvrdim, mnogo toga sam saznala, da bih imala ijedan dokaz. Ali ipak uz mene se moze, mada je neobicno, sa mnom je opasno voljeti, ja nikada ne zaboravljam. Pokusavam da shvatam ucenja koja mene shvataju! Nejasna mi je vjera, spremna u mene da vjeruje. Tesko je biti okovan u moju vrstu slobode. Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir. Ali ipak uz mene se moze, mada je neobicno, sa mnom je cudno cak i umrijeti... jer ja se ne zavrsavam.

17.12.2010. u 15:38 • 0 Komentara • Print • #

Ja sam neka starovremena, arhivski uzorak !

Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima... u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Međutim,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...

NIKO MI NE TREBA

Treba mi neko ko voli decu
(ali nije pedofil),
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko je pročitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu U Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,

NIKO MI NE TREBA

Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko plače usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari

NE TREBA MI NIKO
kome mnogo trebam...

Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,

NIKO MI NE TREBA...

17.12.2010. u 14:53 • 4 Komentara • Print • #

<< Arhiva >>

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Komentari da/ne?

On je želio moć - ona je željela osvetu !

Pakao nije ništa u poređenju s gnjevom jedne prezrene žene.

Znam ko sam i ne tražim da budem shvaćena :)

Morate već jednom shvatiti ja samo na sebe podsjećam, ovako pijana od snova i prokleta od povjerenja. Poslije mene slobodno dišite i vi sa rukama od crijepa, i vi sa rukama od kolača. I prelamajte se u bezbroj nijansi, od crne, od bijele - nikad me nećete stići jer bila sam drukčija prizma. Ja sam ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača prva uspjela da patentiram pod istim rednim brojem osmijeh zanosa i cinizma. Ja sam ispred nosa svoje vrlo cijenjene generacije prva išla da onjušim oblake i prva se namrštena vratila. I sad znam da je mudrije učiniti korak van sebe, nego proći milione kilometara u svojim grudima. Inače, bila sam pomalo vanbračno zaljubljena u vjetrenjače i stanične restoracije i pošteno sam, čini mi se, platila kiriju što sam živjela među ljudima. Nije mi žao što sam ispala naivna, kao dimnjak – sanjalica koji za života čeka da ga proglase za vulkan, iako nisam bljuvala ni pepeo ni žar put oblaka i ptica. Ja sam vječito cvjetala plavo, i to bez razloga plavo, kao jorgovan u blatu ispred kasapnica. Ja sam mislila: dobro, razmrskajmo usijane celenke o zid, možda će se iz toga izleći nekakvi dani. Ja sam mislila: dobro, sve grobare na baštovanski kurs, možda ćemo naučiti na kosti da kalemimo cvijet. Sad mi zbilja više ničega nije žao i neću urlati ni sliniti u rukav ako sutra neko ko bude pozvan da nišani - na mene prstom ne nanišani. Pljujem ja pomalo na vas, nadmeni budući. Kad umrem, samo će mi biti žao ptica, jer sve vrijeme sam sanjala letove, pa ono drugo za mene nije imalo naročitog smisla i značenja. A vi se nasmijte kad spuste u raku velikog klovna i njegove nerazumljive svjetove umorne od životnog segaćenja. Vi možda shvatate: bila sam tu da vam prstom na usni napišem osmijeh i na trepavicama suzu u isti mah. Bila sam razapeta čelična žica između bivših koji sve lijepo veruju i budućih koji u svemu traže trik. Po meni je igrala balerina sa amputiranom nogom i kišobranom u ruci, i svima vam je zastajao dah. Kažite hvala sto se nisam prekinula i zgrušala vrijeme u crven krik. Hoću da čujem taj aplauz, kojim ste dlanove raskrvarili, pod ogromnim šatorima neba naduvenim od riđih vjetrova što oluju obećavaju. Ostalo može da ostane kao i kad sam disala. Neka se lepršaju suknje i marame. Nek neko nekom zariva nož u vrat, i neko nekom i dalje šapuće: draga. Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo i diskretno udaljila i u slivnike prospite svaki drugi smisao. Na kraju: ne umivajte me, molim vas. Maramicom mi pokrijte lice, ako vam smeta moja budalasta maska. Upalite sve ulične svetiljke i reklame neka grad izgleda kao arena prije mog odlaska. I ko zna, možda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje grobovima, a mi ćemo ostati da se cerimo ovdje negdje u travi, ovdje negdje u lišću, ovdje negdje pod kamenom i dalje nevjerovatno živi.

najdraža mi !

Noćni vjetar kruži nebom i pjeva.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Volio sam je, a ponekad je i ona mene voljela.

U noćima kao ova bila je u mom naručju.
Ljubljah je, koliko puta, ispod beskrajna neba.

Voljela me, a ponekad i ja sam je volio.
Kako da ne volim njene velike nepomične oči.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Misliti da je nemam, osjećati da sam je izgubio.

Slušati noć beskrajnu, još mnogo dužu bez nje.
I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.

Nije važno što je ljubav moja ne sačuva.
Noć je posuta zvijezdama i ona nije uza me.

To je sve. U daljini netko pjeva. U daljini.
Duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Kao da je želi približiti, moj pogled je traži.
Srce je moje traži, a ona nije uza me.

Ista noć u bijelo odijeva ista stabla.
Ni mi, od nekada, nismo više isti.

Više je ne volim, sigurno, ali koliko sam volio!
Moj glas je tražio vjetar da takne njeno uho.

Drugome. Pripast će drugome. Ko prije mojih cjelova.
Njen glas i jasno tijelo. Njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista, no možda je ipak volim?
Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug.

I jer sam je u noćima poput ove držao u naručju,
duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Iako je to posljednja bol koju ni zadaje
i posljednji stihovi koje za nju pišem.

Ja, tihi Don Kihot, ptica bez matičnog gnijezda, saputnik vjetrova i visokokvalifikovani brojač zvijezda još jednom krećem na vjetrenjače!